Majkl Parenti: Komunizam u zemlji čuda

Razne komunističke zemlje patile su od velikih sistemskih nedostataka. Dok ti problemi jesu bilu ozbiljno pogoršani destrukcijom i vojnom pretnjom od strane Zapadnih kapitalističkih sila, postojale su brojne poteškoće inherentne samom sistemu.

Odlomak iz knjige “Crnokošuljaši i crveni”, američkog politikologa Majkla Parentija.

Razne komunističke zemlje patile su od velikih sistemskih nedostataka. Dok ti problemi jesu bilu ozbiljno pogoršani destrukcijom i vojnom pretnjom od strane Zapadnih kapitalističkih sila, postojale su brojne poteškoće inherentne samom sistemu.

Nagrađivanje neefikasnosti

Sve komunističke nacije bile su opterećene rigidnim ekonomskim komandnim sistemom. Centralno planiranje bilo je korisno i neophodno u početnom periodu izgradnje socijalizma, kako bi se proizveli čelik, žitarice, i tenkovi neophodni da se izgradi industrijska baza i odupre nacističkoj invaziji. Vremenom, takav sistem je počeo da ometa tehnološki napredak i rast, i pokazao se nesposobnim da proizvede širok dijapozan roba i usluga. Nije se mogao smisliti nijedan računarski sistem koji bi precizno modelovao veliku i zamršenu ekonomiju. Nijedan sistem nije mogao da sakupi i obradi ogromne količine detaljnih informacija koje su bile neophodne kako bi se donele ispravne odluke o milionima proizvodnih zaduženja.

Planiranje odozgo gušilo je inicijativu u čitavom sistemu. Stagnacija je bila očita u neuspehu sovjetskog industrijskog establišmenta da primeni inovacije ostvarene u naučno-tehnološkoj revoluciji od 1970. do 1980. godine, uključujuci korišćenje računarske tehnologije. Iako su Sovjeti iznedrili najbolje svetske matematičare, fizičare i druge naučnike, malo šta od njihovog rada je pronašlo primenu u praksi. Kao što se i sam Mihail Gorbačov žalio pred 28. Kongres Komunističke partije 1990. godine: „Ne možemo nadalje tolerisati upravljački sistem koji odbija naučni i tehnološki napredak i nove tehnologije, koji rasipa resurse i proizvodi neupotrebljiv višak.“

Nije dovoljno odreći se ovih neefikasnosti, mora se takođe objasniti zašto su one opstajale uprkos trudu ljudi sa vrha – možemo se vratiti unazad čak do Staljina koji je i sam besneo zbog lenjih i koruptivnih birokrata. Objašnjenje neuspeha ovog upravljačkog sistema može se naći u samom sistemu, koji je nije davao podsticaj za inovacije:

1. Rukovodioci nisu videli potrebu za unapređenjem tehnologije koja može dovesti do toga da poslovi njihove menadžerske klase više ne budu potrebni.

2. Rukovodici nisu bili nagrađivani ako rizikuju. Ostajali su na svojim pozicijama bez obzira na to da l’ je za njihovo vreme u preduzeću došlo do napretka ili ne, što je takođe važilo i za njihove nadređene kao i za ljude u samom centru planskog sistema.

3. Zalihe neophodne za tehnološki napredak nisu bile na neposrednom raspolaganju. S obzirom na to da su početna sredstva za proizvodnju, svi materijali i sva radna snaga već bili predodređeni centralnim planom, bilo je teško preusmeriti resurse ka mestima gde bi se inovativna proizvodnja mogla desiti.

4. Nije bilo podsticaja za proizvodnju boljih mašina za buduće poslovne poduhvate, jer to nije donosilo preduzeću nikakve nagrade. Zapravo, dešavalo se upravo suprotno. Pod pritiskom da zadovolje zadate norme, rukovodioci su često birali da zakidaju na kvalitetu proizvoda.

5. Postojao je manjak rezervnih delova za industrijsku proizvodnju i razna dugotrajna potrošačka dobra. Glavni planeri su postavili veštački niske cene ovih delova, što je za rezutat imalo to da je retko bilo isplativo da ih fabrike proizvode.

6. Pošto cene sirovih materijala, goriva, i drugih stvari koje su proizvođači plaćali nisu oslikavale njihovu pravu vrednost, preduzeća su ih često koristila neefikasno.

7. Proizvodni kapaciteti nisu bili dovoljno iskorišćavani. Problemi u raspodeli doveli su do velikog broja neiskorišćenog inventara. Zbog neregularnih dostava, postojala je tendencija da se skladišti veća količina zaliha nego što je bilo moguće trenutno iskoristiti u proizvodnji, što je dalje uvećavalo nestašice tih dobara.

8. Poboljšanje u proizvodnji dovodilo je do povećanja zadatih normi. U suštini, preduzeća koja su dobro poslovala bila bi kažnjavana većim količinama zadatog rada. Ona koja su loše poslovala bila bi nagrađivana sniženim normama i dodatnim državnim subvencijama.

Upravljačka neodgovornost bila je problem kako u industriji, tako i u poljoprivredi. Komentar jednog organizatora vijetnamske farme mogao bi da opiše situaciju u većini komunističkih zemalja: „Bolna lekcija kooperatizacije farmi bila je da rukovodioci nisu bili motivisani da uspeju i proizvode.“ Ako išta, rukovodioci farme su bili podsticani da proizvode lošu hranu. Na primer, uzimajući u obzir to da je država obraćala pažnju na kvantitet, a ne na kvalitet pri kupovini, samoupravni farmeri su maksimizirali svoje profite tako što su uzgajali deblje životinje. Potrošačima možda nije bilo drago da jedu preterano masno meso, ali to je njihov problem. Samo bi glup farmer ili farmer zadojen ljubavlju prema ljudima radio više, da proizvede meso boljeg kvaliteta, po cenu privilegije da bude plaćen manje.

Kao i u svim zemljama, birokratija je nastojala da postane krvopijska, sposobna da preživljava sama od sebe. Broj administrativnih radnika rastao je brže nego broj produktivnih radnika. Fabrika sa 11000 proizvodnih radnika neretko bi imala administrativno osoblje od 5000 ljudi, što je stavljalo priličan teret na produktivnost. U nekim preduzećima, administrativni radnici činili su pola čitave radne snage.

Ovakav birokratizovani način proizvodnje nije dozvoljavao konstruktivne kritike na svoj račun. Uopšteno posmatrajući, u društvu nije postojala želja za raspravom koja bi naterala planere i rukovodioce da podnose račune javnosti. Sudbina disidenata i kritičara bila je ista u komunističkim zemljama kao i u našim. Oni koji su razotkrivali nedostatke, nesposobnost i korupciju, radili bi to na sopstveni rizik, dok ih verovatno nije očekivala nikakva nagrada.

Niko ne pazi radnju

Naučeni smo da ljudi u komunizmu pate od „totalitarne kontrole nad svakim aspektom njihovih života“, kao što nam Time (27-5-96) magazin i dalje govori. Ako neko ipak odluči da priča sa samim ljudima, uvideće da se ne žale na previše kontrole od strane vlasti, već na nedostatak odgovornosti. Komunalni radnici nisu obavljali potrebne popravke. Niko se nije bavio prikupljanjem kirije od stanara iz novih stambenih jedinica koji bi odbili da je plate. Zbog neodgovornog upravljanja nad žetvom, skladišenjem i prevozom, do 30 posto svih žitarica bilo bi izgubljeno između njive i prodavnice, i hiljade tona mesa bi bilo ostavljeno da istrune. Ljudi su se žalili na polomljene toalete, krovove koji prokišnjavaju, bahato osoblje u prodavnicama, loš kvalitet dobara, vozove koji kasne, nedostatak bolničkih usluga i korumpirane i neodgovorne birokrate.

Korupcija i nepotizam bili su uobičajeni. Često bi rukovodioci, sebi u korist, zakidali svojim zaposlenima i svojim preduzećima, radnici bi krali hranu i dobra iz državnih prodavnica ili robu iz fabrika u kojima rade i to nosili svojim kućama, seljaci koji rade na kolektivnim farmama bi skidali delove sa traktora i prodavali ih na crnom tržištu, direktor bi primio mito da postavi ljude na vrh liste čekanja za dobijanje automobila i farmeri bi pravili zalihe živine koju bi posle prodavali po trustruko većim cenama od vladinih niskih cena nabavke. Teško da je sve ovo bilo ponašanje ljudi koji su tresu pod vladavinom tatalitarnog terorističkog režima.

Sam sistem je nagrađivao izbegavanja zaduženja. I tako, što je lošija produktivnost kolektivne farme, dobijala bi veće subvencije i manje zahteve u vidu radnih normi. Što je lošije odrađivao svoj posao, vodoinstalater ili mehaničar bi bio manje opterećen kolima i radnim normama. Što je lošija usluga nekog restorana, manje ljudi bi ga posećivalo i više bi hrane ostalo da se odnese kući ili proda na crnom tržištu. Poslednja stvar koju bi zaposleni u restoranu želeli su zadovoljne mušterije koje bi se opet vratile jedu po fiksno niskim cenama.

Onda i ne iznenađuje što ni radna disciplina nije bila zadovoljavajuća. Šalterski službenik bi pričao sa prijateljem preko telefona dok bi dugačak red ljudi nervozno čekao, dvojica radnika bi tri dana farbala hotelski zid, za šta bi im zapravo bilo potrebno samo par sati, mnogi bi jednostavno izašli ranije sa posla kako bi išli u kupovinu. Ovako loša disciplina je doprinela niskoj produktivnosti i čitavom nizu oskudica. Kubanski lider Raul Kastro je 1979. godine dodao ovu listu zlouptrebljavanja sistema:

Nedostatak radne discipline, neopravdana odsustva sa posla, namerno usporavanje proizvodnje kako se ne bi prevazišle norme – koje su već niske i loše primenjene u praksi – kako se one ne bi menjale… Uporedimo ovo sa kapitalizmom, gde ljudi naporno rade na selu po 12 sati devno i više, postoji dosta dobrih primera danas, posebno u poljoprivredi, ljudi… koji ne rade više od četiri do šest sati dnevno, s izuzetkom uzgajivača šećerne trske i još nekih profesija. Znamo da se u dosta slučajeva dešava da nadzornici naprave dogovor sa radnicima da ispune norme za pola radnog dana, a onda da ti isti radnici odu i rade drugu polovinu dana za neku malu (privatnu) farmu (za još novca); ili da namerno rade sporije kako bi normu ispunili za sedam ili osam sati; ili da odrade dve do tri norme u toku jednog dana i da ih prijavljuju narednih par dana dok zapravo ne idu na posao…

Sve ove „tajne zanata“ u poljoprivredi se mogu naći i u industriji, prevozničkim uslugama, zanatskim radionicama i mnogim drugim mestima gde postoje slučajevi podivljalog budizma „usluge za uslugu“ i još potkradanja sa strane.

U slučaju otkaza, osoba bi imala ustavno pravo na drugi posao, i retko bi imala poteškoća da nađe novi. Tržište rada bilo je tržište prodavca. Radnici se nisu plašili otkaza, ali su se rukovodici plašili gubitka svojih najboljih radnika i nekad su ih preterano plaćali kako bi ih sprečili da odu. Isuviše često, ni monetarna nagrada niti zaposlenost nisu bili povezani sa produktivnošću radnika. Posvećeni radnik uglavnom bi zarađiva koliko i neodgovorni. Neradnici i oni koji su potkradali preduzeće demoralisali su one koji su vredno radili.

Puna zaposlenost je postignuta zapošljavanjem radne snage koja zapravo nije imala šta da radi. Ovo je doprinelo manjku radne snage, niskoj produktivnosti, nedostatku radne discipline i neuspehu da se uvedu tehnologije koje bi smanjile potrebu za radnom snagom i povećale produktivnost.

Komunisti su se vodili pretpostavkom da jednom kada kapitalizam i njegova ekonomska eksploatacija budu ukinuti, i jednom kada sredstva za proizvodnju podruštvljena i kada ljudi budu mogli da priušte neki pristojan nivo bezbednosti i bogatstva, većina će rado odraditi svoj deo posla. Neretko se pokazivalo da nije tako.

Komunističke ekonomije su na neki način ličile na Zemlju čuda, tako što cene često nisu oslikavale pravu vrednost roba. Mnoge skupe usluge su bile besplatne, poput obrazovanja, zdravstva, mnogih rekreacionih, sportskih i kulturnih događaja. Krov nad glavom, prevoz, komunalne usluge i osnovna prehrambrena dobra bila su uveliko subvencionisana. Mnogi ljudi su imali novca, ali ne i na šta bi ga potrošili. Skupu i visoko kvalitetnu robu i luksuzna dobra nije bilo lako naći. Sve je ovo opet imalo negativan uticaj na produktivnost na poslu. Zašto raditi bolje da biste zaradili više ako nemate šta tim novcem da kupite?

Povećanje plate, osmišljeno da privuče radnike na naporne i poslove bez prestiža ili kao podsticaj za produktivnost, samo je doprinelo razlici između kupovne moći i ponude dobara i usluga. Cene su održavane veštački nisko, isprva iz posvećenosti prema principima egalitarnosti, ali kasnije i zato što su pokušaji da se cene podese izazvali proteste radnika u Poljskoj, Istočnoj Nemačkoj i Sovjetskom Savezu. Zbog toga je u Poljskoj i Sovjetskom Savezu država odbila da povisi cenu hleba, koji je koštao samo par penija po vekni, iako je koštao manje od hrane za životinje. Jedan od rezultata: seljaci u obe zemlje su kupovali hleb kako bi njime hranili svoje svinje. Rigorozno kontrolisanje cena pratili su sakrivena inflacija, veliko crno tržište, i dugi redovi u prodavnicama.

Od građana se očekivalo da igraju po pravilima i da ne zloupotrebljavaju sistem, čak i kad ih je sistem nenamerno podsticao da tako rade. Očekivalo se da odbace ponašanje iz ličnog interesa, dok zapravo nije postojala nagrada, a postojali su razni gubici ako se iko ne bi tako ponašao. „Brutalni totalitarni režim“ je zapravo bio div od koga je svako uzimao koliko god je mogao.

Postojala je velika ozlojeđenost povodom nedostatka potrošačkih dobara, beskrajnih redova u prodavnicama, desetogodišnjeg čekanja na novi automobil, nedostatka kuća i stanova koji je terao ljude koji nisu u braku da žive kod roditelja, ili da se venčavaju samo kako bi se kvalifikofali za sopstveni stan, i petogodišnjeg čekanja na taj stan. Prevelik broj ukućana kao i finansijska zavisnost od roditelja vodili su ranim razvodima. Ovi i drugi slični problemi uzeli su svoj danak u posvećenosti ljudi socijalizmu.

I jare i pare

Slušao sam prijatelja iz Istočne Nemačke kako se žali na loš kvalitet usluga i robe; sistem ne funkcioniše, zaključio je. Ali šta ćemo sa silnim društvenim pogodnostima koje potpuno nedostaju u većini ostatka sveta, upitao sam, zar ne treba i njih da vrednujemo? Njegov odgovor je dosta toga razotkrio: „Oh, pa niko nikada ne govori o tim stvarima.“ Ljudi su uzimali zdravo za gotovo besplatne usluge koje su imali, dok su im oči gladovale za potrošačkim dobrima koja su se motala po njihovoj mašti.

Ljudski kapacitet za nezadovoljstvo ne treba potcenjivati. Ljudi ne mogu da žive od socijalne plate. Onog trenutka kad su naše potrebe zadovoljene, naše želje imaju običaj da rastu, i da se pretvaraju u potrebe. Porast životnog standarda podrazumeva još veći porast u iščekivanjima. Što se ljudi bolje tretiraju, žele sve više tih dobrih stvari i neće nužno biti zahvalni za ono što već imaju. Sloj obrazovanih profesionalaca koji su dostigli relativno dobar životni standard želili su da se oblače bolje, putuju po svetu, i da žive raskošnije, poput ljudi u kapitalističkom svetu.

Želja za većim bogatstvom, a ne potraga za političkim slobodama, je bila ono što je motivisalo većinu koja je emigrirala na Zapad. Materijalne potrebe su se daleko češće spominjali od nedostatka demokratije. Emigranti koji su pobegli iz Vijetnama 1989. godine nisu bili progonjeni politički disidenti. Neretko su to bile relativno bogate zanatlije, sitni preduzetnici, visoko obrazovani inženjeri, arhitekte, i intelektualci koji traže bolje prilike. Citiraću jednog: „Ne mislim da je moj život ovde u Vijetnamu naročito loš. Zapravo, sasvim dobro stojim. Ali u ljudskoj je prirodi da uvek želite nešto bolje.“ Drugi govori: „Imali smo dve prodavnice i naša primanja su bila solidna, ali želeli smo bolji život.“ I još jedan: „Otišli su iz istog razloga kao i mi. Želeli su da budu bogatiji poput nas.“ Danas se „groznica za bogaćenjem“ širi kroz čitav Vijetnam, dok se nacija polako naginje ka tržišnoj ekonomiji (New York Times, 5-4-96).

Nalik na situaciju u Vijetnamu, velika potražnja u Nemačkoj Demokratskoj Republici (NDR) bila je za putovanjima, novim uređajima i većim stanovima (Washington Post, 28-8-89). The New York Times (13-3-90) opisao je Istočnu Nemačku kao „zemlju od 16 miliona stanovnika (kojima) je na umu samo jedno pitanje: Koliko brzo možemo postati bogati kao Zapadna Nemačka?“ Nacionalna anketa rađena u Kini govori da 68 procenata ima cilj „da živi dobro i da se obogati“ (PBS-TV izveštaj, 6-96).

1989. godine, pitao sam ambasadora Istočne Nemačke u gradu Vašingtonu zašto njegova zemlja proizvodi tako nekvalitetne dvocilindrične automobile. Rekao je da je njihov cilj napraviti dobar javni prevoz i obeshrabriti korišćenje privatnih vozila. Ali kada se pred većinom Istočnih Nemaca, kao i pred većinom ljudi na svetu, nađe izbor između racionalnog, efikasnog, ekonomski i ekološki isplativijeg sistema masovnog javnog prevoza i automobila koji daje instant mobilnost, društveni status, privatnost i lično zadovoljstvo, većina bira ovo drugo. Ambasador je dodao ožalošćeno: „Mislili smo, ako napravimo dobro društvo, da ćemo imati i dobre ljude. To se ne ispostavi uvek kao tačno.“ Bilo to društvo dobro ili ne, makar je prepoznao protivrečnost između zvanične ideologije i ličnih aspiracija građana.

Na Kubi, većina mladih ne vidi nikakav razlog da se pridruži Komunističkoj partiji i smatraju da je Fidel Kastro odradio svoje i da je sada vreme da se skloni sa strane. Revolucionarna dostignuća u obrazovanju i zdravstvu su nešto što oni uzimaju zdravo za gotovo. Uopšteno gledajući, više ih interesuje njihova lična budućnost pre nego socijalizam. Uinverzitetska predavanja o marksizmu i Kubanskoj Revoluciji, koja su nekada bila preposećena, danas retko ko sluša, dok studenti masovno idu na časove o globalnim tržištima i zakonodavstvu o privatnom vlasništvu (Newsday, 12-4-96).

Blokada od strane Sjedinjenih Američkih Država i gubitak sovjetske pomoći čine da obećanje lagodnijeg života postane samo san, dok izobilje Severa izgleda sve privlačnije. Mnogi mladi Kubanci idealizuju život u Sjedinjenim Američkim Državama i žude za najnovijim modnim stilovima i muzikom. Poput istočnih Evropljana, smatraju da će kapitalizam doneti „slatkiše“ bez neke posebne cene. Kad im kažete koliko se teško mladi probijaju u životu u Sjedinjenim Državama, oni odgovaraju uz veliku dozu uverenja koja oslikava njihovo neiskustvo: „Znamo da su mnogi ljudi u Americi siromašni i mnogi bogati. Ali, ako radite naporno, ipak možete da uspete. To je zemlja mogućnosti“. (Monthly Review, 4-96).

Nakon druge ili treće generacije, mali broj i dalje živih ljudi može da uporedi svoj život u socijalizmu sa velikim nepravdama i poteškoćama koje su preživljavali u predrevolucionarnim vremenima. Kao što je rekao jedan kubanski mladić koji nema sećanja na život pre revolucije: „Umorni smo od slogana. To je sve imalo smisla našim roditeljima, ali revolucija je prošlost“. (San Francisco Chronicle, 25-8-95).

U društvu u kome brzo, nekada i nerealistično, rastu iščekivanja, oni koji su loše prošli, koji nemaju posao koji odgovara njihovoj stručnoj spremi, ili oni koji obavljaju naporne i monotone poslove, posebno su bili naklonjeni sistemskim promenama. Čak i u najboljim društvima, većina rada je instrumentalnog karaktera koji ne daje inherentno zadovoljstvo ljudima. Čim je jedan dosadni zadatak završen, drugi čeka da bude urađen, zašto ulagati sebe u takav posao? Ako „izgradnja revolucije“ i „preuzimanje sredstava za proizvodnju“ podrazumevaju da dobar deo svog života provedete radeći esencijalne, ali rutinske poslove, razumljivo je što revolucija gubi svoju privlačnost. Uglavnom nema dovoljno interesantnog i kreativnog posla za sve one koji sebe smatraju interesantnim i kreativnim ljudima.

Vremenom, revolucija počinje da pati od rutinizacije sopstvene harizme. Obični ljudi ne mogu iz dana u dan da održe veliki intenzitet posvećenost lepim, ali ipak apstraktnim idealima. Zašto se mučiti za bolji život ako on ne može biti ostvaren? Ako postoji šansa da već sada lagodnije živiš, zaboravi na revolucionarnu žrtvu.

Reakcionari isplivavaju na površinu

Godinama slušam o veštim manipulacijama komunističke propagande. Iznenadio sam se kada sam kasnije saznao koliko su mediji u komunističkim zemljama obično bili nerazvijeni. U zapadnim kapitalističkim zemljama ljudi su zaslepljeni reklamama; milijarde se troše na marketing i manipulaciju slikama koje nam se serviraju. Komunističke zemlje nisu mogle da se porede. Njihovi mediji su uglavnom izveštavali o dosadnim protokolarnim posetama, i izjavama zvaničnika, uz to su obično išle i obimne reportaže o izvrsnosti njhove ekonomije – toliko obimne da su se ljudi žalili da ne znaju šta se dešava u njihovoj zemlji. Mogli su da čitaju o zloupotrebama moći, industrijskim nesrećama, radničkim protestima i zemljotresima koji su se dešavali u svim drugim zemljama osim u njihovoj sopstvenoj. Čak i kada bi novine uspele da razotkriju domaće zloupotrebe, one često ne bi bile ispravljene.

Izveštavanje medija je do te mere bilo u neskladu sa svakodnevnim iskustvom ljudi da im niko nije verovao čak i kad bi govorili istinu, kao kada bi govorili o siromaštvu i represiji u kapitalističkom svetu. Mnogi intelektualci su zapravo bili očarani kapitalizmom i poptuno nezainteresovani da uvide i njegove ne tako prijatne strane. Svim snagama suprotstavljajući se socijalističkom sistemu, bili su antikomunisti do te mere da su poptpuno zagovarali zapadni reakcionizam. Što je neki stav imao više „rekacionarnog šika“, to bi bio privlačniji inteligenciji socijalističkog društva.

U gotovo religioznom zanosu, intelektualci su isticali da je Zapad, pogotovo Sjedinjenje Američke Države, raj slobodnog tržišta u kome vladaju izobilje i mogućnosti za individue. Niko ih ne bi mogao ubediti drugačije. Potpuno ubeđeni, dobro uhranjeni, fakultetski obrazovani moskovski intelektualci, sedeći u svojim skromnim, ali udobnim stanovima, govorili bi posetiocima iz Amerike: „Najsiromašniji među vama žive bolje od nas“.

Konzervativni zamenik urednika Monthly Review-a, Dejvid Bruks, sročio je profil moskovskog intelektualca:

On je majstor prezira i oseća se kao da živi u svetu kojim upravljaju imbecili. Nije nesiguran u traženju tačnih odgovora. Odgovori na najakutnija pitanja su očigledni – demokratija i kapitalizam. Njegov samo-nametnuti zadatak je da razbije idiote koji mu stoje na putu… On nema ništa od onih rokoko manira naših intelektualaca, ali ceni otvorenost, nepristojnost, i aroganciju… (Ovi) demokratski intelektualci (obožavaju) Ronalda Regana, Marlboro cigarete, i Jug u Američkom građanskom ratu. (Monthly Review, 2-3-92).

Uzmimo za primer Andreja Saharova, ljubimca američke štampe, koji svakodnevno hvali korporativni kapitalizam i umanjuje dostignuća sovjetskog naroda. Napadao je američki mirovni pokret zbog njegovog protivljenja Vijetnamskom ratu i optužio je Sovjete da su vojni ekspanzionisti i jedini krivci zbog trke u naoružanju. Saharov je podržao svaku američku vojnu intervenciju u inostranstvu kao odbranu demokratije i smatrao je da američki oružani sistemi poput neutronske bombe služe „primarno za odbranu“. Proglašen od strane vođa i medija Sjedinjenih Američkih Država za „borca za ljudska prava“, nikada nije izustio lošu reč o prekršajima ljudskih prava koje su činili fašistički režimi, vernih američkih klijentskih država, uključujući Pinočev režim u Čileu i Suhartov u Indoneziji, i sarkastično se podsmevao onima koji bi govorili protiv tih režima. Redovno je napadao disidente antikomunističke ortodoksije na Zapadu i one koji su se suprotstavljali američkom vojnom intervencionizmu. Poput mnogih istočnoevropskih intelektualaca, nije gledao blagonaklono na one koji bi sistem kritikovali s leva od njegovih pozicija.

Tolerancija prema zapadnom imperijalizmu proširila se čak i do vrhova same sovjetske vlade, kao što se može videti po opaskama visoko rangiranog zvaničnika sovjetskog ministarstva spoljnih poslova, Andreja Kozireva, iz 1989, koji je izjavio da zemlje Trećeg sveta „ne pate od kapitalizma, već zbog toga što ga nemaju“. S namerom ili zbog gluposti, pobrkao je kapital (koji tim zemljama nedostaje) sa kapitalizmom (koga imaju sasvim dovoljno da može da ih teroriše). Takođe je tvrdio da „nijedna velika (buržoaska grupa) u Americi nije povezana sa militarizmom.“ Misliti o njima kao o imperijalistima koji pljačkaju Treći svet je „stereotipna ideja“ koja treba biti odbačena (New York Times, 4-96).

Kao sistematska analiza postojećeg kapitalizma, marksizam nije imao puno da kaže o razvoju socijalističkih društava. U komunističkim zemljama, marksizam je ljudima bio predavan poput katetizma. Njegova kritika kapitalizma nije značila onima koji su živeli u nekapialističkim društvima. Umesto u marksizmu, većina intelektualaca je pronalazila uzbuđenje u zabranjenom voću zapadne buržoaske ideologije. Gledajući ka zapadu, nije ih interosavalo proširenje ideološkog spektra, što je zapravo poželjan cilj, već zamena dominantnog marksističkog pogleda na svet desničarskom antikomunističkom ortodoksijom. Nisu želeli kraj ideologije, već zamenu jedne ideologije drugom. Bez oklevanja, dodali su svoj glas horu koji je pevao hvalospeve raju slobodnog tržišta.

Uveliko subvencionisana iz zapadnih izvora, desničarska inteligencija je stvorila novine kao što su Moscow News i Argumentyi Fakti, koje su neprekidno objavljivale pro-kapitalističke, pro-imperijalističke poruke. Jedna takva novina, Literaturnaya Gazeta (Mart 1990), pozdravila je Regana i Buša kao „državnike“ i „arhitekte mira.“ Dovodila je u pitanje potrebu za Ministarstvom kulture u Sovjetskom Savezu, čak i kada bi ga vodili antikomunisti: „Ne postoji takvo ministarstvo u Sjedinjenim Američkim Državama, a ipak, američkoj kulturi ništa ne fali“. Ko kaže da Rusi nemaju smisla za humor?

S padom komunizma u Istočnoj Evropi, najgori politički ološ je počeo da pluta ka površini, poput simpatizera nacista i raznih drugih ksenofobnih grupa. Ipak, nisu oni bili jedini zagovarači rasne i nacionalne mržnje. 1990. godine, niko drugi do vođa Poljske Solidarnosti, Leh Valesa, izjavio je da je „banda Jevreja otela naše bogatstvo i radi sve u svojoj moći da nas uništi“. Kasnije je tvrdio da se njegov komentar nije odnosio na sve Jevreje već samo na one koji „gledaju samo sebe i nije ih briga ni za koga drugog“ (Nation, 10-9-90). Naredne godine, na poljskim post-komunističkim predsedničkim izborima, razni kandidati (uključujuću Valesu) međusobno su se nadmetali u svojim antisemitskim aluzijama. Za vreme nacionalne ceremonije 1996. godine, vođa Solidarnosti, Zigmunt Vrzodak, koristio je antisemitske pogrde dok je s punim žarom napadao bivši komunistički režim (New York Times, 7-9-96).

Romantizovanje kapitalizma

1990. godine u gradu Vašingtonu, mađarski ambasador održao je konferenciju za štampu kako bi najavio da njegova zemlja napušta svoj socijalistički sistem zato sto ne funkcioniše. Kada sam ga upitao zasto ne funkcioniše, rekao je: „Ne znam.“ Bio je neko ko je priznavao da ne razume manjkavosti socio-ekonomskih procesa svoje zemlje, čak i kada je on bio zadužen za te procese. Lideri koji razgovaraju samo jedni sa drugima brzo izgube dodir sa realnošću.

Zakonodovci ovih komunističkih zemalja pokazali su poprilično nemarksističko razumevanje problema sa kojima su se sukobljavali. Obilje odricanja i odbacivanja se moglo čuti sa svih strana, ali malo sistemske analize koja bi objasnila šta je dovelo do te situacije. Umesto toga, bilo je dosta divljenja prema onome što su smatrali da su zapadne kapitalistčke veštine i sposobnosti i izuzetno malo razumevanja gadnijih strana kapitalizma i kako one utiču na svet.

U Sovjetskom Savezu, glasnost (korišćenje kritičke debate koja bi dovela do inovacija i reformi) otvorila je sovjetske medije prodoru Zapada i ubrzala nezadovoljstvo koje je zapravo trebalo da umanji. Lideri u Poljskoj i Mađarskoj, i najzad Sovjetskom Savezu i drugim evropskim socijalističkim zemljama, odlučili su da otvore svoje ekonomije za zapadne investicije krajem 1980-ih godina. Predviđalo se da će državno vlasništvo postojati u jednakoj meri sa kooperativama, stranim investicijama, i domaćim privatnim preduzećima (Washington Post, 17-4-89). Zapravo, čitava državna ekonomija je podlegla riziku kojem je bila izložena. Komunistički lideri još su manje poznavali kapitalistički sistem od svog sopstvenog.

Većina ljudi koja je živela u socijalizmu nije razumela kapitalizam u praksi. Radnici intervjuisani u Poljskoj su verovali da, ako njihova fabrika bude zatvorena u tranziciji ka slobodnom tržištu, „država će pronaći drugi posao za nas“ (New Yorker, 13-11-89). Smatrali su da će imati pogodnosti iz oba sistema. U Sovjetskom Savezu, mnogo njih koji su se zalagali za privatizaciju takođe su očekivali da nastave da dobijaju kolektivne benefite i subvencije od države. Jedan skeptični seljak je uvideo šta se dešava: „Neki hoće da budu kapitalisti, ali očekuju od socijalizma da nastavi da ih služi“ (Guardian, 13-11-89).

Realnost nekada može da ošamari. 1990. godine, za vreme perioda glasnosti, kada je sovjetska Vlada najavila da će cene novina biti povećane 300 posto kako bi odražavale cenu proizvodnje, nove pro-kapitalističke publikacije su se ogorčeno žalile. Ljudi koji rade u njima su bili besni što državni socijalizam više neće subvencionisati njihovo odricanje od tog istog državnog socijalizma. Bili su podložni istom tretmanu slobodnog tržišta za koji su se tako entuzijastično zalagali za sve ostale, i nije im se svideo.

Nisu svi romantizovali kapitalizam. Mnogo ljudi iz Sovjetskog Saveza i istočno-evropskih zemalja koji su emigrirali u Sjedinjene Američke Države između 1970-ih i 1980-ih se žalilo na loše socijalne usluge, kriminal, teške radne uslove, nedostatak komunalnog duha zajednice, vulgarne izborne kampanje, inferiorne obrazovne standarde, i na zapanjujuće neznanje Amerikanaca o istoriji.

Otkrili su, odjednom, da više ne mogu da napuste posao u sred dana i odu u kupovinu, da preduzeće u kojem rade nije angažovalo doktora koji bi ih lečio u slučaju povrede na poslu, da su strogo kažnjavani kada kasne, da ne mogu da hodaju ulicama i parkovima noću bez straha, da možda neće moći da priušte medicinske usluge za svoje porodice ili školarine za svoju decu, i da nemaju garancije da će imati posao i da svakog trenutka mogu ostati bez zaposlenja.

Među onima koji nikad nisu emigrirali bilo je onih koji nisu gajili iluzije o kapitalizmu. Zapravo, mnogi radnici, seljaci, i stariji ljudi su bili uplašeni od promena koje predstoje i nisu gledali blagonaklono na ideologiju slobodnog tržišta. Anketa rađena 1989. godine u Čehoslovačkoj oktrila je da 47 procenata ljudi želi da ekonomija ostane pod državnom upravom, dok je 43 procenata želelo mešanu ekonomiju, samo 3 procenata se izjasnilo da smatraju kapitalizam boljim sistemom (New York Times, 1-12-89). Maja 1991. godine, Američka agencija za ispitivanje javnog mnjenja otkrila je da 54 procenata Rusa želi neku formu socijalizma i da samo 20 procenata želi ekonomiju slobodnog tržišta nalik na onu u Sjedinjenim Američkim Državama ili Nemačkoj. Preostalih 26 procenata bi radije izabralo „modifikovanu formu kapitalizma poput one u Švedskoj“ (Monthly Review, 12-94).

I dalje, veliki broj ljudi, uglavnom među intelektualcima i mladima – dve grupacije koje znaju najviše – opredelio se za raj slobodnog tržišta, bez ikakve ideje kakve će posledice po društvo to ostaviti. U poređenju sa naduvanom maštom, realnost je bedna stvar. Protiv svetleće slike obilja Zapada, rutinizovana, frustrirajuća iskustva komunističkih društava, obogaćena čestim nestašicama, nisu imala nikakve šanse.

Čini se kao da je komunizam stvorio dijalektičku dinamiku koja je potkopala samu sebe. Od polu-feudalnih, ruiniranih, nerazvijenih zemalja napravio je industrijske centre, povećavajući kvalitet života većine. Baš ovaj proces modernizacije i uzdizanja je stvorio i očekivanja koja nisu mogla biti ispunjena. Mnogi su želeli da zadrže sve sigurnosti socijalizma, a da preko toga imaju i kapitalistički konzumerizam. Kao što ćemo videti u narednim poglavljima, očekuju ih bolna iznenađenja.

Jedan razlog zašto „socijalizam pod opsadom“ nije mogao da izvrši tranziciju u socijalizam okrenut potrošaču je taj što opsada nikada nije podignuta. Kao što je rečeno u prethodnim poglavljima, veoma realni nedostaci unutar komunističkih sistema bili su naveliko pogoršani neumoljivim spoljnim napadima i pretnjama od strane zapadnih moći. Nakon što su rođene u veoma neprijateljski nastrojenom kapitalističkom svetu, komunističke nacije su prošle kroz ratove, invazije i trku u naoružanju koja je iscrpela njihove proizvodne kapacitete i unazadila njihov razvoj. Odluka sovjetskih lidera da postanu pandam američkoj vojnoj moći – dok počinju od daleko manje industrijske baze – opasno je opteretila čitavu sovjetsku privredu.

Isti onaj „socijalizam pod opsadom“ koji je učinio da Sovjetski Savez preživi, učinio je teškim njegov napredak. Perestrojka (restruktuiranje socio-ekonomskih praksi radi poboljšanja performansi) je trebalo da otvori i revitalizuje proizvodnju. Umesto toga, dovela je do rušenja temelja državnog socijalizma. Pluralistički mediji, koji je trebalo da zamene komunistički monopol nad medijima, postali su zapravo monopol pro-kapitalističke ideologije. Ista sudbina zadesila je i druge socijalističke institucije. Namera je bila iskoristiti „injekciju“ kapitalizma kako bi se socijalizam oporavio; realnost je bila da je socijalizam iskorišćen da subvencioniše i izgradi brutalni kapitalizam.

Napadan od strane globalnih kapitalističkih finansijskih, ekonomskih i vojnih snaga, državni socijalizam je imao težak životni vek, da bi ga onog trenutka kada su vrata prema Zapadu otvorena, bujica kapitalizma odnela.

Игор Митровић

Коментариши

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Zapratite nas