Samir Amin

Самир Амин: Историјски материјализам и марксизам

Марксизам није научна анализа процеса капиталистичких тржишта. Истовремено је много више од тога и нешто сасвим друго. Редуковати га на политичку економију капитализма значи остати унутар граница (буржоаског) економизма. Вулгарна економија претендује да открије законе који владају унутар тржишта. „Чиста“ економија верује да је открила ове законе и, штавише, закључује да су ова тржишта саморегулишућа докле год нису регулисана, тј. докле год су ослобођена свих административних спона које су вештачки наметнуте. Ова чиста економија није заинтересована за постојећи капитализам, који је економски, социјални и политички систем, већ проучава законе имагинарног капитализма који нема никакве везе са стварношћу.

Маркс настоји да постигне нешто друго. Он поставља другачија питања, примарно се бринући о специфичностима капитализма као фазе историјског развоја. У овом напору, он ставља фетишизам (економску отуђеност) робе у центар специфичности капитализма. Резултат ове отуђености је да је капиталистичко друштво под директном контролом економске инстанце, инстанце која је у претходној епохи била подређена, док је у капитализму доминантна. Као последица, чини се да закони који управљају овом економијом функционишу као закони одвојени од друштва, попут закона природе. Ово није случај са ранијим системима, с обзиром на то да у њима доминантна инстанца није била економска.

Концепт вредности је одраз отуђености која је специфичан за капитализам. Прагматична критика Марксове теорије вредности, која указује на то да су цене неизбежно другачије од вредности, као и да је стопа профита израчуната у ценама другачија од оне која је израчуната у терминима вредности, закључује да је марксистичка теорија вредности погрешна. Ипак, ова критика не разуме питање које Маркс поставља. Разлика између две профитне стопе је неопходна. Без те разлике, експлоатација рада од стране капитала би била транспарентна (као у формама експлоатације пре капитализма) и капитализам не би био капитализам, који је управо дефинисан замућењем ове реалности. Ово је услов да се економски закони представе као закони природе. Закон вредности не управља само репродукцијом капиталистичког економског система, он такође управља и свим аспектима друштвеног живота у овом систему. Тржишна економија постаје тржишно друштво.

Даље, Маркс не подржава (погрешну) хипотезу општег еквилибријума чију ће тенденцију тржиште открити. Напротив, за Маркса су тржишта (самим тим и капиталистичка тржишта) по својој природи нестабилна. Систем иде из једног дисеквилибријума у други без назнака да ће икада доћи у било какву равнотежу.

Према томе, неопходно је објаснити сваки појединачни моменат ових узастопних неравнотежа. Како бисмо то постигли, не можемо игнорисати друштвене односе моћи, тј. класну борбу, облике доминације капитала и хегемонијске савезе које ова доминација подразумева, дакле, не можемо игнорисати политику. Управо ови односи и промене које на њих утичу (другим речима, друштвена подешавања) чине историју постојећег капитализма. Економија и политика су нераздвојиве. Чиста економија је мит. Не постоји историјски детерминизам (економски или било који други) који се може установити пре саме историје. Будућност је непредвидива зато што је саткана од ових друштвених сукоба.

Марксов пројекат није економија већ историјски материјализам. Да ли је могуће анализирати реално постојећи капитализам као групу мање или више узнапредовалих капиталистичких формација које се, зависећи од околности, крећу у истом смеру, или мора ли одмах да буде разматран као светска целина коју карактеришу комплексност и поларазација? Маркс и Енгелс не дају јасан одговор на ово питање. Њихови списи могу бити тумачени тако да сугеришу да ће глобална експанзија капитала хомогенизовати свет и учинити га униформним. Другим речима, неразвијене земље ће моћи да сустигну и, на крају, да заличе на већину развијених земаља. Ово тумачење је засигурно могуће, јер постоје текстови који би га подржали. Штавише, они показују Марксову грешку, која је била потцењивање (чак и игнорисање) поларизације која је иманентна глобалној експанзији капитализма. Ипак, пажљивије читање Маркса довешће нас до комплекснијих закључака.

Маркс спаја иманентну тенденцију ка друштвеној поларизацији са фундаменталном логиком која управља акумулацијом капитала. Ова тенденција ка поларизацији је на сваком кораку спутавана друштвеним борбама које дефинишу контекст унутар кога се акумулација догађа. Дијалектички однос између тенденције ка поларизацији и реакције на њу нема ништа заједничко са методом свакодневне економије, тј. са потрагам за општим еквилибријумом кога тржиште спонтано и природно производи. Они заправо немају додирних тачака.

Шта опажамо у стварности око себе? С једне стране, тенденција ка осиромашивању и поларизацији није очигледна ако се земље центра (20 посто читаве системске популације) капиталистичког система посматрају на дуже периоде. Ово запажање је главни аргумент против марксизма: „Видите, Марксова предвиђања је оповргла историја.“ С друге стране, ако светски капиталистички систем посматрамо као целину, онда је поларизација и више него очигледна, она је неупитна.

Треба доћи до теоријског закључка из ове двоструке опсервације: да је у капитализму (као што је неретко случај са комплексним системима) целина (свет) та која одређује делове (нације), а не обратно. Целина није сума свих делова већ њихова комбинација. Из тога треба закључити да је поларизација иманентна глобалном капитализму и, стога, слабо развијене земље нису на путу који ће их развити до нивоа већине развијених капиталистичких земаља.

Овај закључак нас убеђује да наставимо тамо где је Маркс стао, да завршимо и ојачамо његов рад тако што ћемо обратити више пажње на глобални карактер система, проналазећи његове карактеристике и тенденције. Како бисмо то постигли, неопходно је да одемо даље од „закона вредности“ проматрајући га унутар контекста светског капиталистичког система и на његовом највишем нивоу апстракције. Морамо одредити његов стварни облик егзистенције као „закон глобализоване вредности.“ То даље подразумева пажљиву анализу узастопних фаза развоја глобалног капитализма и њихових партикуларитета, након чега специфичне узастопне форме закона глобализоване вредности могу бити испитане.

То је био и даље остаје изазов на који историјски марксизам (тј. онај после Маркса) мора да одговори. Да ли је ово урађено? Било је и још увек постоји доста отпора ка томе због тенденције ка евроцентризму, која је јака у западном марксизму. Та тенденција спутава признање да империјализам има кључну улогу у реално постојећем капитализму. Марксизам Друге Интернационале (укључујући Карла Каутског) је био про-империјалистички и самим тим подржавао тумачење Маркса које је линерано, еволутивно и полу-позитивистичко. Лењин је, праћен Маоом, поплочао пут за даљу анализу. Код Лењина ово се десило са теоријом најслабије карике: (глобална) социјалистичка револуција почиње на периферијама (у овом случају, у Русији), али мора бити убрзо праћена социјалистичким револуцијама у центру. С обзиром на то да су наредни догађаји изневерили ова очекивања, наде су биле усмерене ка другим периферијама (након Бакуа 1920). Ово очекивање је потврђено успехом Кинеске револуције.

Онда се поставило ново питање: шта може бити урађено са неразвијеним периферијама које хоће да се отцепе од капитализма? Изградити социјализам у једној земљи?

Питање и изазов остају неодговорени: поларизација иманентна реално постојећем капитализму ставља побуну или револуцију на агенду већини људи који живе на периферији система (80 посто становништва које је заборављено од стране буржоаске идеологије и, већим делом, од стране западног Марксизма) док истовремено омета радикализацију у центрима. Ово подразумева нови преглед онога што ја зовем „дуги прелаз из глобалног капитализма у глобални социјализам.“ Ово није перспектива евроцентричне Прве и Друге Интернационале или перспектива Треће Интернационале (социјализам у једној земљи).

Изазов остаје зато што је историјски марксизам влада које су успостављене након револуција подигнутих у његово име постао заиста марксизам легитимације. Несумњиво, овај термин је опасан и двосмислен. Свака органска идеологија је нужно „легитимишућа“ чак и ако остаје критички осврт на реалност. Реалност коју легитимише треба бити отркивена: шта је историјски марксизам сматрао за објекат свог проматрања? Где су његове тезе и прокламовани циљеви? Да ли је оправдао своје тежње? Или, да ли је, заправо, давао легитимитет нечему другом што треба бити препознато?

Стаљинистички совјетски марксизам је заиста био идеологија легитимитета пракси владајуће класе Совјетског Савеза и посебно њене спољне политике. У пракси, прави разлози за направљене изборе, били они добри или лоши, били су сакривени велом идеолошког дискурса.

Историјски материјализам није економски детерминизам. Концепт све-одређености (овердетерминатон) произилази директно из структуралистичког концепта друштвених система. Све-одређеност сугерише, макар имплицитно ако не експлицитно, да детерминизми који фукнционишу истовремено у различитим инстанцама (економске, политичке, културне) друштвене стварности конвергирају зато што сви доприносе истовремено репродукцији система, његовом прилагођавању захтевима еволуције, и кризама које изискују његово надилажење. Економски детерминизам и детерминизми који управљају политичким, идеолошким и културним доменима сви конвергирају и, „све-одређују“ кретање система. Тако да, ако је преображај постао неизбежан економски, такође је неизбежан политички, идеолошки и културолошки, и обрнуто. Осим тога, ако прихватимо да је економија доминантна инстанца, све-одређеност нас лако може одвести до економистичког читања историје у којем се све друге инстанце прилагођавају економским захтевима. Ово није моје разумевање историјског материјализма из два разлога.

Прво, не верујем да је исправно поставити питање односа између различитих инстанци у аналогним терминима за све историјске фазе. Аутономија економске инстанце је специфична за капитализам, док је у трибутарним системима (феудалним, робовласничким) она подређена политичкој инстанци, као што сам изнад указао.

Друго, моје разумевање историјског материјализма је у потпуности некомпатибилно са структуралистичким концептом све-одређености. По мом мишљењу, свака од инстанци има своју логику која њоме управља. Статус сваке је или секундарни (економска у феудализму) или доминантни (политичка у трибутарним системима, економска у капитализму, културна у комунистичкој будућности). Логика сваке инстанце је аутономна у односу на логике свих осталих и не неопходно, и свакако не спонтано, комплементарна њима. Стога, инстанце су често у сукобу и, а приори, није могуће предвидети која ће на крају однети победу над другима. По мом мишљењу, Маркс је комплетно анализирао економску логику капитализма (акумулацију) као његов доминантни карактер, тј. канале помоћу којих економска инстанца углавном успева да доминира над логикама политике, идеологије и културе. С друге стране, рекао сам да ни Маркс ни историјски марксизам нису понудили подједнако моћне анализе логика других инстанци, и сматрам да није направљен икакав прогрес у овим областима ван марксизма.

Специфична логика сваке инстанце исказана је кроз партикуларни детерминизам. Сукоб између ових детерминизама даје историји одређену црту неизвесности и тиме је разликује од области у којима владају закони природе. Ни историја друштава ни индивидуа није програмирана. Слобода је управо дефинисана кроз конфликте логика различитих инстанци, што чини могућим да бирамо различите алтернативе. Стога, уместо концепта све-одређености, нудим концепт пођодређености (ундер-детерминатион).

Да ли ово подразумева да су друштва хаотична и ирационална? Никако; њхова уређеност и рационалност се огледају у томе да сукоби логика различитих инстанци (пођодређености) увек нађу начина да се разреше кроз подређивање неких логика другим. Ипак, ово решење је једно од пар различитих. Друштвене, политичке, идеолошке и културне борбе тако обликују друштва намећући један избор реда и рационалности над другима.

Напомена: Текст је преузет из књиге Евроцентризам Самира Амина.

Игор Митровић

коментар

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Zapratite nas